Istorija aromaterapije - drevno i modreno

Aromaterapija nije nešto novo ili nedovoljno istraženo. Možda će vas iznenaditi činjenica da njeni koreni sežu veoma daleko u prošlost.

Aromaterapija je drevna praksa čija istorija traje hiljadama godina.

Pojedini istoričari crteže iz pećine Lascaux u Francuskoj tumače kao jedan od najranijih tragova upotrebe aromatičnog bilja u medicinske svrhe. Procene govore da su ti crteži stari oko 20.000 godina.

Ebersov papirus iz drevnog Egipta, nastao oko 1550. godine pre nove ere, opisuje upotrebu aromatičnog bilja u parfimeriji i lečenju, dok su mirisne smole i ulja imale naročito važnu ulogu u procesu balsamovanja.

Poznato je i da je u Tutankamonovoj grobnici pronađena bočica parfema koja je, prema nekim zapisima, i dalje blago mirisala na tamjan i indijski odoljen. U to vreme aromatične supstance i mirisi bili su simbol prestiža i luksuza, dostupni uglavnom najbogatijima.

U istom periodu, u Kini se pominje legendarni Žuti car, kome se pripisuje delo Yellow Emperor’s Classic of Internal Medicine, u kojem se opisuje više od 300 biljaka koje se i danas koriste u tradicionalnoj medicini.

U drevnoj Indiji, u okviru tradicionalnog sistema lečenja Ajurvede, aromatične biljke i njihovi ekstrakti imali su važno mesto, kao što ga imaju i danas.

Stari Grci i Rimljani bili su posebno naklonjeni mirisima i aromatičnim supstancama. Koristili su ih u parfemima, preparatima za ličnu negu i lekovima. Dioskoridovo delo De Materia Medica predstavlja pravu riznicu znanja o upotrebi biljaka u terapijske svrhe, a neka od tih znanja zadržala su svoju vrednost sve do danas.

Oko 1000. godine Persija je bila jedno od vodećih središta nauke i umetnosti. Avicena je među prvima detaljno opisao proces destilacije eteričnih ulja, pa se taj period često smatra važnom prekretnicom u razvoju aromaterapije kakvu danas poznajemo. Na Bliskom istoku i danas se mogu pronaći eterična ulja vrhunskog kvaliteta, dobijena metodama koje su veoma slične onima koje je opisivao Avicena.

Između 14. i 17. veka Evropa je preživela više razornih epidemija kuge. Ipak, uprkos mračnom dobu, znanje o lekovitom i aromatičnom bilju nije nestalo. Monasi su u manastirskim vrtovima gajili biljke i pravili meleme i pripravke za različite potrebe.

Iako je herbalizam bio rasprostranjen i među običnim narodom, vremenom je potiskivan strahom od progona i optužbi za veštičarenje. Tako su pravo na upotrebu i proučavanje lekovitih i aromatičnih trava uglavnom zadržali monasi i lekari.

Jedan od najpoznatijih simbola tog vremena jeste odelo lekara za vreme kuge iz 17. veka. Osmislio ga je Charles de L’Orme (1584–1678), lekar francuskog dvora. Zlokobna maska sa dugim „kljunom“, koja je nekada bila zamišljena kao zaštita od bolesti, danas je postala gotovo univerzalan simbol smrti i epidemije.

Prema opisu samog tvorca, maska je imala dugačak nos sa otvorima blizu nozdrva, a u njegovoj unutrašnjosti nalazile su se aromatične biljke poput kamfora, ruzmarina, karanfilića, majčine dušice, žalfije, lavande i ružinih latica.

Ove biljke su često bile natapane u sirćetu, jer se tada verovalo da upravo ono štiti od mijazmi — „zagađenog vazduha“ za koji se smatralo da prenosi bolest.

Uz masku, lekar je nosio naočare i dugačak mantil od kože, premazan lojem, voskom i aromatičnim supstancama. Čak je i štap kojim su pregledani bolesnici ponekad bio ispunjen aromatičnim travama, kako bi rad u gotovo nepodnošljivim uslovima bio makar malo podnošljiviji.

Postoji i poznata anegdota o „četiri lopova“ koji su tokom epidemije kuge pljačkali domove i grobove umrlih, a da pritom navodno nisu obolevali. Prema priči, poticali su iz porodice koja se bavila izradom parfema, pa su svoja tela premazivali mešavinom sirćeta, belog luka i aromatičnih biljaka poput lavande, kamfora, ruzmarina, žalfije i muškatnog oraha. Upravo iz te legende nastala je i danas poznata mešavina eteričnih ulja pod nazivom „Četiri lopova“.

Zanimljivo je da se teorija o mikroorganizmima pojavila tek mnogo kasnije, u vreme Roberta Koha i Luja Pastera, ali su ljudi i vekovima ranije intuitivno tražili načine da se zaštite od zaraze pomoću biljaka, mirisa i isparenja.

Mnogo kasnije, početkom 20. veka, u priču o savremenoj aromaterapiji ulazi francuski hemičar René-Maurice Gattefossé. Radio je u kozmetičkoj laboratoriji i nakon nezgode zadobio ozbiljnu opekotinu na ruci. Popularna priča kaže da je opečenu šaku odmah uronio u posudu sa uljem lavande, mada je verovatnije da je lavandu koristio tokom oporavka. U svakom slučaju, bio je impresioniran načinom na koji je rana zarastala, što je probudilo njegovo duboko interesovanje za eterična ulja. Ostalo je istorija.

Danas se aromaterapija koristi širom sveta kao deo komplementarnog pristupa zdravlju i blagostanju. Istovremeno, sve veći broj savremenih naučnih istraživanja doprinosi boljem razumevanju delovanja biljnih aroma i njihovih sastojaka. Možda je upravo u tome njena posebna vrednost — u spoju drevnog iskustva i modernog znanja.

I za kraj, jedna lepa misao Ambrosea Biercea:

„Nema ničeg novog pod suncem, ali ima puno toga starog što ne znamo.“